Kult­na te­ra­sa ho­te­la „Pi­ne”, ču­ve­na po po­gle­du na ti­vat­ski za­liv i hla­do­vi­nu pal­mi ne bi bi­la ista bez ko­no­ba­ra Ve­ska Ob­ra­do­vi­ća. De­ce­ni­ja­ma pred­u­sre­tlji­vo i uvi­jek sa osmi­je­hom uslu­žu­je i raz­go­va­ra sa go­sti­ma „Pi­na”, ko­ji uži­va­ju u na­da­le­ko po­zna­tim krem­pi­ta­ma i ka­fi. Je­dan od po­sled­njih ti­vat­skih ko­no­ba­ra „sta­re gar­de” sti­gao je u Ti­vat iz rod­nog Bi­je­log Po­lja po­čet­kom osam­de­se­tih go­di­na, a sko­ro či­ta­vu ka­ri­je­ru pro­veo je baš u ovom ti­vat­skom ho­te­lu. Go­di­ne su pro­le­tje­le kao ljet­nji ma­e­stral kroz gra­ne pal­mi na ti­vat­skoj grad­skoj ri­vi, a Ve­sko pam­ti naj­bo­lje od njih ko­je su obi­lje­ži­le isto­ri­ju „Pi­ne” i HTP „Mi­mo­za”, pa i cr­no­gor­skog ho­te­li­jer­stva.
– Mo­je ugo­sti­telj­sko obra­zo­va­nje je po­če­lo u ho­te­lu „San­džak” 1975. go­di­ne, pr­vi še­fo­vi su mi bi­li Dra­go­van Čam­par, Be­ko Bo­ran­čić, ko­no­ba­ri Ći­ka Klja­je­vić, De­sa Ru­dić, Je­ro Lje­šnjak i Čo­ja Me­drić. Do­bro uslu­ži­va­nje imao sam od ko­ga da učim i za­to sam i da­nas za­hva­lan. Na­kon za­vr­šet­ka Sred­nje ugo­sti­telj­ske ško­la po­čeo sam da stu­di­ram u Pri­šti­ni. Fa­li­lo mi je nekoliko is­pi­ta da za­vr­šim Fa­kul­tet za ru­ski je­zik i knji­žev­nost. Sti­ca­jem okol­no­sti do­šao sam u Ti­vat, 1982. go­di­ne i 25. ma­ja te go­di­ne za­po­čeo rad­ni vi­jek u HTP „Mi­mo­za”. Kad sam do­šao, gle­dao sam zi­di­ne sta­rog ho­te­la „Pi­ne” sru­še­nog u ze­mljo­tre­su 1979. go­di­ne. O „Pi­na­ma” sam slu­šao li­je­pe pri­če i sa­njao da poč­nem tu da ra­dim ka­da ga re­no­vi­ra­ju. U pam­će­nje mi je ure­zan 4. jul 1988. go­di­ne, dan ka­da sam po­čeo ka­ri­je­ru u „Pi­na­ma”.
Ovaj čo­vjek la­kog ko­ra­ka ka­že da je go­st uvi­jek gost, ali sta­ra vre­me­na su bi­la ljep­ša, pa on ima če­ga da­nas da se sje­ća.
– Zna­te, na­ši ku­va­ri su bi­li vr­hun­ski maj­sto­ri u ser­vi­ra­nju je­la, pa je me­ni kao ko­no­ba­ru, či­ni­lo čast i bio sam po­no­san kad ser­vi­ram ta jela – sje­ća se Ve­sko ko­ji je uslu­ži­vao i zva­ni­ce pri­li­kom sve­ča­nog otva­ra­nja re­no­vi­ra­nog ho­te­la „Pi­ne”, u ju­lu 2014. go­di­ne – Za­do­volj­ni­ji sam bio osam­de­se­tih i de­ve­de­se­tih go­di­na, iako je Tiv­tu bio glav­ni pro­blem ne­do­sta­tak vo­de lje­ti. Na­šim ra­dom, uslu­gom i osmi­je­hom pri­do­bi­ja­li smo go­ste. Ni­kad ih ni­je­sam di­je­lio po pla­te­žnoj mo­ći. Go­sti su bi­li do­bri, a do­bri su i sad. Da­nas sam naj­sreć­ni­ji kad vi­dim na na­šoj te­ra­si re­dov­ne go­ste. Nji­ho­ve su­ge­sti­je uvi­jek sa­slu­šam sa pa­žnjom – is­ti­če naš sa­go­vor­nik.
Osam­de­se­te go­di­ne pro­šlog vi­je­ka upi­sa­ne su zlat­nim slo­vi­ma u isto­ri­ju naj­sta­ri­je ti­vat­ske ho­tel­ske ku­će.
– Le­tač­ko oso­blje slo­ve­nač­kog avio-pre­vo­zni­ka „Adria Er­vej­za” i JAT-a, „Aero­flo­ta”, nje­mač­ki tu­ri­sti ko­ji su od­sje­da­li u ho­te­lu sve do po­čet­ka ra­ta i ras­pa­da Ju­go­sla­vi­je, bi­li su na­ši re­dov­ni go­sti. Po­če­lo je kao u baj­ci sa pra­vim po­bje­da­ma. Tu je naj­ve­ću ulo­gu od­i­grao Bo­ško Bo­ži­no­vić. Tvr­dim da je to naj­u­spje­šni­ji ugo­sti­telj­ski rad­nik Tiv­ta i sma­tram da je za­slu­žio bar jed­nu op­štin­sku na­gra­du. Ci­je­nio sam ga i kao čo­vje­ka i kao di­rek­to­ra. Za sve što sam uspio u ka­ri­je­ri za­hva­lan sam Bo­ži­no­vi­ću, Goj­ku Pro­ro­či­ću, Če­du Ćet­ko­vi­ću i ka­sni­je du­go­go­di­šnjem di­rek­to­ru Bran­ku Vuk­ma­no­vi­ću. Sje­ćam se, 1990. sti­že princ Ni­ko­la Pe­tro­vić i tre­ba da se ugo­sti u „Ma­e­stra­lu” kod La­za Pe­ri­či­ća. Ta­da­šnji pred­sjed­nik op­šti­ne Zlat­ko Pet­ko­vić i di­rek­tor „Pi­na”, od­re­đu­ju me­ne da ga slu­žim. Te 1990. go­di­ne ho­tel „Pi­ne” do­bi­ja pri­zna­nje za naj­bo­lji ho­tel vi­so­ke „B” ka­te­go­ri­je u Cr­noj Go­ri. Go­di­nu da­na ka­sni­je od ge­ne­ral­nog di­rek­to­ra JAT-a, po­koj­nog Ži­ke Pe­tro­vi­ća sti­že pi­smo na­slo­vlje­no na di­rek­to­ra Bran­ka Vuk­ma­no­vi­ća, ali pu­no hva­le za moj rad. Žao mi je što to pi­smo ni­je­sam sa­ču­vao – sje­ća se naš sa­go­vor­nik.
Vre­me­na su se u Tiv­tu mu­nje­vi­to pro­mi­je­ni­la, pa i za „Pi­ne”, ko­ji je sad naj­bli­ži ti­vat­ski ugo­sti­telj­ski obje­kat Por­to Mon­te­ne­gru. Ve­sko ka­že da ipak kva­li­tet uslu­ge, smje­šta­ja i hra­ne u „Pi­na­ma” ne za­o­sta­je za ho­te­li­ma, kao što su mon­den­ski Ri­džent u po­zna­toj ti­vat­skoj ma­ri­ni.
– Že­lio bih da za­vr­šim ovu mo­ju ugo­sti­telj­sku ka­ri­je­ru ka­ko sam je i za­po­čeo – li­je­pim ko­ra­ci­ma ugo­sti­telj­stva. Za ovih 29 go­di­na ko­li­ko ra­dim u ho­te­lu „Pi­ne”, ni­je­sam pri­mi­je­tio mno­go mla­dih ko­no­ba­ra ko­ji su bi­li sprem­ni da „kra­du za­nat” i po­sta­nu vr­hun­ski ugo­sti­te­lji. Mla­di­ma je ko­no­bar­stvo da­nas vi­še kao pro­la­zna sta­ni­ca. Iza pje­va­ča osta­je li­je­pa pje­sma, iza fud­ba­le­ra go­lo­vi, a vo­lio bi da iza me­ne osta­ne ne­ko ko je od me­ne ne­što na­u­čio. I sad, kad ga­zim 58. go­di­nu ži­vo­ta, sat ra­ni­je do­la­zim na po­sao. To­kom rad­nog vre­me­na ne sjed­nem ni dva mi­nu­ta. Za me­ne je naj­va­žni­je da is­po­li­ram ča­šu, nož i vi­lju­šku. Gost ne zna ko je bio pri­je me­ne, a ja že­lim da bu­de za­do­vo­ljan uslu­gom i da po­no­vo do­đe. Ugo­sti­telj­stvo mo­ra da na­pre­du­je – po­ru­ču­je naš Ve­sko Ob­ra­do­vić.Ž.Kom­ne­no­vić


Sje­ća­nje na po­bjed­nič­ki tim

– Ge­ne­ral­ni di­rek­tor Goj­ko Pro­ro­čić i fi­nan­sij­ski di­rek­tor Če­do Ćet­ko­vić stva­ra­ju po­bjed­nič­ki tim ko­ji je na­sta­vio tra­di­ci­ju do­brih sta­rih „Pi­na”. Po­sta­vi­li su za di­rek­to­ra Bo­ška Bo­ži­no­vi­ća, le­gen­du ti­vat­skog ugo­sti­telj­stva, še­fa re­sto­ra­na Pe­ra Pet­ko­vi­ća, še­fa ku­hi­nje Ili­ju Ivi­ća, vr­hun­skog ku­li­na­ra, maj­sto­ra „hlad­ne ku­hi­nje”. On za svo­je ku­va­re po­sta­vlja So­ju Sta­noj­lo­vić, Go­cu Pe­ro­vić, Na­du Šti­let i Ve­snu Mar­ko­vić. Ho­tel „Pi­ne” ne bi se mo­gao za­mi­sli­ti bez po­sla­ti­čar­ni­ce i ču­ve­ne krem­pi­te, štru­dle, pa­šte­te sa si­rom. Tu su ra­di­le Adel­ka Ko­va­čec, Ti­ha Be­ća­gol, Bran­ka Bo­ti­ca i Sta­ne Ja­no­vić. Na re­cep­ci­ji je go­ste do­če­ki­vao raz­dra­ga­no i ve­se­lo li­ce Edi­ja Sin­di­ka i Mil­ke Bi­sku­po­vić. Ne mo­gu a da ne spo­me­nem hi­gi­je­ni­čar­ku Ve­snu Bo­ži­no­vić i uslu­žno oso­blje: Ve­ru Kva­ščev, Mo­mir­ku Ba­ni­će­vić, Kr­sta Man­di­ća, Mi­ška Bo­ško­vi­ća, Fe­ri­da La­ti­ća i Sa­šu Mo­ra­ti.., sje­ća se Ve­sko.


Po­no­san na pri­zna­nje

Sa po­no­som Ve­sko po­mi­nje 1992. go­di­nu ka­da je Bo­ško Bo­ži­no­vić do­bio pri­zna­nje za naj­bo­ljeg ho­tel­skog di­rek­to­ra u Cr­noj Go­ri, Sil­va­na Ra­i­če­vić za naj­bo­ljeg še­fa re­cep­ci­je, a on za naj­bo­ljeg ko­no­ba­ra.
Za­do­volj­ni Ve­sko­vi go­sti bi­li su ju­go­slo­ven­ski no­vi­na­ri ko­ji su ra­do od­sje­da­li u „Pi­na­ma”, glu­mač­ke le­gen­de: Dra­gan Ni­ko­lić, Mi­le­na Dra­vić, Ru­ži­ca So­kić, Se­ka Sa­blić, Mi­lo­rad Man­dić Man­da, Ži­ka Mi­len­ko­vić, Vo­ja Bra­jo­vić...
– U na­šem ho­te­lu bo­ra­vio je tih de­ve­de­se­tih i svjet­ski pr­vak u ša­hu Ana­to­lij Kar­pov, ko­ji je svra­tio na na­šu ču­ve­nu krem­pi­tu. Ugo­sti­li smo 2007. biv­šeg ru­skog pre­mi­je­ra Jev­ge­ni­ja Pri­ma­ko­va. Div­nim ri­je­či­ma je za­hva­lio na uslu­zi i hra­ni.